Svijet je penthouse

Dok čekamo vaš novi tekst razbit ćemo monotoniju stranicom iz „Sačekuše“. Tako se zove ona knjiga iz ladice.

Pero je htio povući rolete na prozoru, ali ga je njegova ljubljena zaustavila:

–    Evo ti daljinski, što radiš? Zar ne znaš da živimo u pametnom stanu gdje je sve na dugme?

Pero se osvrnuo po luksuznom stanu u kojem su živjeli.

–     Ovo je predivno, izustio je.

–     Da, to je penthouse. Pogled je fenomenalan, složila se bračna družica.

–     Kako smo ovo stekli?, upitao je Pero iskreno začuđen.

–     Ti danas kao da nisi sav svoj. Davno. Dobio si stan kao istaknuti hrvatski državljanin.

–     I čime sam to zadužio zemlju?

–     Ne znam, to sam se i ja pitala prva dva dana, ali sada si više ne postavljam glupa pitanja.

–      Idem na manikuru. Uzet ću Land Rover. Tebi sam pozvala vozača da te odveze do firme.

Pero je obukao fino odijelo pa ga je simpatični mladi vozač odvezao u veliku, staklenu zgradu. Zaposlenici su ga ljubazno pozdravljali, a starija gospođa s naočalama, šefica računovodstva, je rekla:

–   Evo gospodine direktore, vaša buštica s plaćom.

Pero je otvorio kovertu. Kada je vidio iznos na listi, umalo mu je stalo srce. Brojka je pokazivala iznos od stotinu tisuća kuna.

–  Moja plaća?, drhtavim glasom je pitao šeficu.

–  Nešto nisam dobro izračunala?, zabrinula se ona.

–  Ne, u redu je. Samo sam htio pitati. Ovo je moja plaća?

–  Pa, naravno, direktore. Zaslužili ste je. No, nemojte brinuti, idući tjedan stiže vam i novac od Nadzornih odbora.

Kada s Pero vratio kući u stanu ga je dočekala mlađa žena opasana pregačom.

 –  Gdje je moja supruga?

–   Otišla je u London u kupovinu. Sada su sniženja. Znate kako ona voli uštedjeti. Rekla je da vam poručim da će  doći  za dva, tri dana.

–    Dakle, vi ste moja kućna pomoćnica, zaključio je Pero.

–    A koliko vas plaćam?

–    Dvije i pol tisuće kuna.

Pero se prenerazio.

–    I da li vam je dobro kod mene?

–    Zašto me to pitate? Znate da je. Dajete mi božićnicu, dar za djecu i trinaestu plaću. Naspram radnica “Kamenskog živim kao bubreg u loju.

Pero se sasvim opustio. Natočio si je u kristalnu čašu prvoklasan šampanjac. Pogledao se u ogledalo i nazdravio sam sebi:

– Ništa ti moj Pero nije poklonjeno. Sve si ti to zaslužio svojim radom i predanošću. Tko je kriv onima koji nemaju tvoje sposobnosti. Baš nitko!

*   *   *

–      Pero, što to baljezgaš?, tresla ga je bračna družica.

–      Što ti nisi u Londonu?, upitao je bunovno.

–      Kakvom Londonu? Znaš da sam London vidjela samo na razglednici. Buncao si nešto u snu pa si me razbudio…

  Autorica teksta: Katrin Polak

Comments

comments